Sloboda izražavanja je jedno od najvažnijih ljudskih i političkih prava. Ona omogućava građanima da iznose mišljenja, primaju i šire informacije, kritikuju vlast i učestvuju u javnoj raspravi.
U Srbiji je ovo pitanje posebno važno zbog pretnji novinarima, pritisaka na medije, neujednačene sudske i tužilačke prakse, napada preko društvenih mreža i SLAPP tužbi.
Sloboda izražavanja je ustavno garantovana, ali nije apsolutna. Može se ograničiti samo kada je to propisano zakonom, neophodno i srazmerno cilju koji se štiti.
Centralno pitanje je kako se u Srbiji štiti sloboda izražavanja, gde su njene pravne granice i kako se novinari, mediji i građani suočavaju sa pritiscima.
Pravni osnov slobode izražavanja u Srbiji
Član 46 Ustava Republike Srbije garantuje slobodu mišljenja i izražavanja. Ustav jemči slobodu da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje.
Ova zaštita obuhvata različite oblike komunikacije, uključujući javni govor, medijske tekstove, fotografije, video sadržaj, objave na internetu i društvene mreže.
Sloboda mišljenja je unutrašnja i neograničena. Sloboda izražavanja može imati posledice po prava drugih, pa zato može biti ograničena zakonom.
- omogućava kritiku vlasti, institucija i javnih ličnosti;
- štiti pluralizam mišljenja;
- omogućava medijima da izveštavaju o pitanjima od javnog značaja;
- omogućava građanima da učestvuju u javnoj debati;
- pomaže javnosti da formira kritičko mišljenje.
Za novinare je ovo pravo posebno važno, jer bez slobodnog izveštavanja građani ne mogu da prate rad institucija, političke odluke i zloupotrebe moći.
Ograničenja slobode izražavanja
Sloboda izražavanja nije neograničena.
- zaštite prava i ugleda drugih;
- čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda;
- zaštite javnog zdravlja;
- zaštite morala demokratskog društva;
- zaštite nacionalne bezbednosti Republike Srbije.
Najčešći razlog za ograničenje jeste zaštita prava drugih. Javni govor ne sme neosnovano povrediti dostojanstvo, privatnost, čast, ugled, integritet, verska uverenja, prava maloletnika ili pretpostavku nevinosti.
Kleveta više nije krivično delo u Srbiji, ali uvreda i dalje može imati krivičnopravni značaj. Povreda časti, ugleda i pijeteta može predstavljati povredu ljudskog dostojanstva.
Pretnje smrću, pozivi na nasilje i zastrašivanje ne mogu se opravdati slobodom izražavanja. Sloboda javne reči ne može imati prednost nad pravom na život, sigurnost i fizički integritet.
Krivičnopravna granica posebno se vidi kod krivičnog dela ugrožavanja sigurnosti. Problem nastaje kada institucije neujednačeno procenjuju šta je dozvoljena kritika, a šta pravno relevantna pretnja.
Sloboda izražavanja, javne ličnosti i javni interes
Javne ličnosti, posebno državni funkcioneri, moraju trpeti širu kritiku od običnih građana. Razlog je njihov javni položaj, politička moć i odgovornost prema građanima.
Kritika javnih funkcionera može biti oštra, neprijatna ili uvredljiva ako doprinosi javnoj debati. Građani i mediji imaju pravo da preispituju odluke vlasti, ukazuju na nepravilnosti i komentarišu rad institucija.
Javne ličnosti ipak imaju pravo na dostojanstvo, ugled i privatnost. Njihova zaštita je uža kada se informacija odnosi na javnu funkciju ili pitanje od javnog značaja.
Prema Zakonu o javnom informisanju i medijima, informacije iz privatnog života, lični zapisi, zapis lika ili glasa ne mogu se objaviti bez pristanka lica na koje se odnose, osim kada javni interes preteže nad pravom na privatnost.
- vršenje javne ili političke funkcije;
- javnu bezbednost;
- rad pravosuđa;
- zaštitu zdravlja;
- zaštitu prava drugih;
- sprečavanje opasnosti.
Maloletnik se ne sme učiniti prepoznatljivim u informaciji koja može da povredi njegovo pravo ili interes. Ovo pravilo štiti privatnost, bezbednost i razvoj deteta.
Nije svaka informacija o javnoj ličnosti javni interes. Podaci o zloupotrebi položaja, sukobu interesa, radu funkcionera ili javnoj bezbednosti mogu biti opravdani. Puka radoznalost publike nije dovoljna.
Internet, društvene mreže i pretnje
View this post on Instagram
Internet je proširio prostor slobode izražavanja. Građani mogu direktno da učestvuju u javnoj debati, komentarišu rad vlasti, dele informacije i reaguju na društvene događaje.
Isti prostor se koristi i za uvrede, pretnje, targetiranje i kampanje zastrašivanja. Novinari su među najčešćim metama.
Pretnje i digitalni napadi mogu dovesti do autocenzure. Novinar koji je stalno izložen pritisku može odustati od istraživanja osetljivih tema ili kritike moćnih pojedinaca.
Poseban problem je stav da su uvrede i pretnje novinarima „sastavni deo posla“. Takav pristup normalizuje nasilje i slabi zaštitu javne reči.
Pretnja u pravnom smislu podrazumeva stavljanje u izgled nekog zla usmerenog ka određenom licu ili njemu bliskoj osobi.
- konkretna;
- ozbiljna;
- podobna da izazove osećaj ugroženosti;
- usmerena ka određenom licu ili njemu bliskom licu.
U praksi se pretnje najčešće povezuju sa krivičnim delom ugrožavanja sigurnosti. Tumačenje pojma pretnje nije ujednačeno, pa slični slučajevi mogu imati različite ishode.
Krivične prijave zbog pretnji novinarima često se odbacuju ili ostaju nerešene. Jedan od problema je nemogućnost utvrđivanja identiteta počinilaca na internetu.
Tek svaki deseti prijavljeni slučaj pretnji i napada na novinare završava pravnosnažnom sudskom presudom. To pokazuje slabost praktične zaštite.
Medijski sporovi koji se odnose na govor mržnje, zaštitu maloletnika, dostojanstvo žrtava nasilja, čast i ugled u proseku traju oko dve godine, iako su po Zakonu o javnom informisanju i medijima hitni.
Neujednačena primena prava i institucionalni problemi
Problem zaštite slobode izražavanja u Srbiji nije samo u propisima, već u njihovoj primeni. Slični slučajevi mogu imati različite ishode.
Zaštita od pretnji deluje efikasnije kada je oštećeni najviši državni funkcioner nego kada su oštećeni novinari ili drugi građani.
U činjenično sličnim slučajevima krivična prijava za ugrožavanje sigurnosti novinara može biti odbačena, dok se u slučaju ugrožavanja sigurnosti predsednika može podići optužni akt ili zaključiti sporazum o priznanju krivice.
Takva razlika ukazuje na moguću selektivnost institucionalne zaštite.
Problem postoji i kod dokazivanja osećaja straha. Oštećeni uglavnom moraju lično da svedoče o strahu koji su osetili. U slučajevima koji se odnose na predsednika dešavalo se da o tome svedoči obezbeđenje.
Neujednačena praksa stvara pravnu nesigurnost. Građani i novinari ne mogu unapred znati kako će institucije postupiti u sličnim situacijama.
- dosledna primena postojećih zakona;
- jednako postupanje u sličnim slučajevima;
- nezavisno pravosuđe;
- tužilaštvo bez političkog pritiska;
- jasno razlikovanje kritike, uvrede, pretnje i podsticanja nasilja.
Ako se pravo primenjuje selektivno, sloboda izražavanja postaje nesigurna. To može dovesti do autocenzure i povlačenja iz javne debate.
SLAPP tužbe kao oblik pritiska na slobodu izražavanja
SLAPP tužbe su postupci koje pokreću moćni pojedinci, institucije ili drugi uticajni akteri radi zastrašivanja, iscrpljivanja ili ućutkivanja medija i kritičara.
U domaćem pravu termin SLAPP nije posebno definisan. Sudovi zato ne mogu lako da označe predmet kao SLAPP, niti postoji posebna sudska evidencija takvih postupaka.
Problem je u tome što svako ima pravo da tuži. Sud ne može odbaciti predmet samo zato što deluje kao pritisak na medij ako takva kategorija nije zakonski uređena.
- povreda časti i ugleda;
- naknada štete;
- uvreda;
- drsko postupanje.
Kao primer se navodi krivična tužba protiv redakcije KRIK-a koju je podnela sutkinja Dušanka Đorđević. To je bila treća tužba protiv tog medija zbog baze „Prosudi ko sudi“. Traženo je 10 meseci zatvora i dvogodišnja zabrana bavljenja novinarstvom za Bojanu Jovanović i Jelenu Radivojević.
Slavko Ćuruvija fondacija tužena je zbog saopštenja u kojem je izrazila nezadovoljstvo presudom u slučaju ubistva novinara Slavka Ćuruvije.
View this post on Instagram
- troškovi postupaka iscrpljuju redakcije;
- novinari gube vreme na ročišta;
- krivične tužbe su posebno opterećujuće jer tuženi moraju da prisustvuju svakom ročištu;
- lokalni mediji mogu biti ugroženi već jednom nepovoljnom presudom;
- redakcije mogu izbegavati teme koje se tiču moćnih pojedinaca.
SLAPP tužbe ne pogađaju samo medije. Kada redakcije odustaju od tema od javnog značaja, građani ostaju bez važnih informacija.
Zaključak
Sloboda izražavanja u Srbiji ima jasan ustavni osnov. Član 46 Ustava garantuje pravo da se traže, primaju i šire informacije i ideje govorom, pisanjem, slikom ili drugim sredstvima.
Ovo pravo se može ograničiti samo kada je ograničenje zakonito, neophodno i proporcionalno. Razlozi za ograničenje su zaštita prava i ugleda drugih, autoritet suda, javno zdravlje, moral demokratskog društva i nacionalna bezbednost.
Najveći problemi su neujednačena primena prava, pretnje novinarima, napadi na internetu i SLAPP tužbe.
Posebno je zabrinjavajuće to što tek svaki deseti prijavljeni slučaj pretnji i napada na novinare završava pravnosnažnom sudskom presudom.
Zaštita slobode izražavanja zahteva nezavisno pravosuđe, doslednu primenu zakona i jasno razlikovanje oštre kritike od konkretne pretnje ili zloupotrebe prava.
Zovem se Nataša Mandić i verujem da nijedna osoba ne bi trebalo da ostane sama onda kada joj je najteže.
Pišem za one koji traže reči u trenutku kada ih je teško pronaći. Za one koji pokušavaju da razumeju šta im se dogodilo.
Za one koji nisu sigurni kome da se obrate, kome da veruju, šta smeju da kažu i koji je njihov sledeći korak. Moj zadatak je da složene zakone, procedure i institucije prevedem na jezik koji je ljudski, jasan i topao.
Na ovoj platformi pišem o pravima žrtava, ljudskom dostojanstvu, zaštiti, prijavljivanju nasilja, diskriminaciji, nepravdi i svim onim situacijama u kojima čovek može da se oseti nevidljivo pred sistemom.